Palamudjevine

U 67. epizodi smo videli zaplet spanske serije.

Autor serije je odlucio da prekine agoniju u 68. epizodi i odluci da dalje pise.

U petak i subotu (razmak manji od 24 časa) sam preživeo 4 zemljotresa. Najgore je što su me budili, pa sekirica nije mogla da radi ovaj put. Ali pevaću ja njima dok oni budu spavali hehehe

Noćas sam nehotično (iz zezanja) posle nekog rođendana uspeo da otvorim 3 automobila zaredom :P Priznajem posle sam samo zaključao vrata i zatvorio ih...

Drago mi je i da je Igrutin odlučio da širi svoju mudrost putem ovog mass medija koji još uvek ne može da se čita u wc-u.

U zdravlje

Pisati ili ne pisati? (Hamlet vs Oblomov)

Dosao sam do neke kriticne tacke 67. posta... Cini mi se da sam vise izgubio volju za pisanjem, iako bih imao mnogo toga da pisem, tako da se pitam sledece:

PISATI ILI NE PISATI?

Ako nastavim da pisem, ostacu pod ovim novim nadimkom. Zasto haoticni albatros? Jednostavno ja sam uvek u haosu, ne postoji neki red u mom zivotu, vec se neke bitne stvari dese onako random. Albatros, pomalo sam ljubitelj ptica. Glupo mi je ovo nacionalisticko isticanje orlova i svega ostalog, a i volim Bodlerovu pesmu "Albatros".

Mnogo bi mi znacila neka povratna informacija o tome sta drugi malobrojni citaoci misle o ovom pisaniju... I da li ostati na blogger-u ili se prebaciti na neki bolji masovni blog servis na srpskom govornom podrucju da bi vise ljudi citalo moje palamudjevine...

Džez je sloboda

Juče sam pisao tekst o Dušku Gojkoviću, našem najpoznatijem džez trubaču i kompozitoru. To je čovek koji je najveće trenutka džeza i celu tu priču iznutra proživeo i bio jedan od aktera. Sledeći tekst je iz emisije "Poligraf" na televiziji B92. Ubaciću najzanimljivije detalje.


B92: Dakle, niz povoda da pričamo, ali ja bih da krenemo od ove knjige, koja je zaista dragocena, izdao je Nemački institut za džez. Vidim da je u predgovoru čak iz Ministarstva kulture jedan od ljudi pisao o Vama. Ono što je zanimljivo kada se čita ova knjiga, ona je prepuna legendi, legendarnih ličnosti koje mi ovde znamo, neke smo videli u Beogradu, ali većinu nismo, ali i nekih priča o Vama, koje su sada već postale legendarne. Koliko je legenda, a koliko se zaista sve to izdogađalo onako kako ste napisali, da ste ’55. godine otišli iz zemlje tako što ste stavili u trubu pet dolara, to je sve što ste imali, a pre toga ste službenika sa onog viznog odeljenja ubedili da ćete njegovoj ženi doneti najlon čarape i kafu, i tako ste izašli? Da li je to sve zaista baš tako bilo kako legenda kaže?

Gojković: Jeste. Ovaj čovek koji je pisao, to je jedan novinar koji je napisao tu knjigu, to nije autobiografija, to je biografija. I on je dolazio kod mene kući nedeljama u Minhenu, mi smo pričali, on je pitao neke stvari. On je prvo hteo da napravi jedan članak za džez časopis, i onda kada je video da su tolike priče, anegdote, to je 60 godina priča, on je rekao: „Ja ću da napišem knjigu o tome.“ I sad, on mi je postavio pitanje, i kad neku reč kaže, i ja se setim nečega, jer ne mogu da se setim svega. I kada razgovaramo o nečemu, recimo ovaj naslov knjige, pričali smo o Beogradu, kad sam ja ovde bio, pa počeo, pre nego što sam došao tamo. U ono vreme, to je pre vaše generacije bilo, to su bila druga vremena. Za muzičare, za džez muzičare je bilo vrlo teško i opasno u stvari da se svira džez, i onda sam ja hteo da izađem u Nemačku i da slušam neke bendove, pa sam dolazio 100 puta tamo na šalter, i nisu mi dali vizu. U mojoj porodici su bili - moj otac četnički vojvoda, moj brat u zatvoru, politički krivac itd. Tako da, na kraju je bio taj dečko koji je radio tamo, rekao sam mu: „Slušaj, idem na dve nedelje, ja sam student, imam odmor sad preko leta, hoću da čujem bend jedan.“ I vidim da me stalno odbijaju. Rekao sam: „Slušaj, kad dođem tamo, kupiću kafu i najlon čarape za tvoju ženu“, tako da je to prošlo, on je mene pustio, i onda sam ja otišao tamo.

B92: Isto tako i džez nije baš bio omiljena muzika

Gojković: Skoro da je zabranjeno bilo. Bilo je opasno da kažeš da sviraš džez u ono vreme, pre ’48-’49, kad se otvorila zemlja, kad smo mi kao bili malo na zapadnoj strani, pa smo onda imali slobodu da sviramo džez. Onda je on mene pitao: „Šta je za vas bio onda džez?“ Ne samo u Jugoslaviji nego u svim istočnim zemljama bilo je teško da kažeš da sviraš džez, kapitalistička muzika. Rek’o: „Za nas je da sviramo džez bila jedna vrsta slobode.“ Meni nije mogao onaj komesar iz ulice da kaže kako ću ja da improviziram na trubi. To je jedina stvar gde sam ja mogao da odlučim šta ću ja da sviram, to je za nas bila sloboda.

B92: Kada se čita Vaša biografija, onda se nekako stiče utisak da ste Vi bili pravi čovek na pravom mestu u pravo vreme. Naime, prosto je meni bar bilo neverovatno da ste po samom dolasku u Nemačku, a tamo ste otišli, vrlo brzo svirali sa Dizi Gilespijem, pa sa Četom Bejkerom, pa ste za godinu dana upoznali Majlsa Dejvisa. Da li je to pitanje sreće ili su prepoznali Vaš talenat odmah?

Gojković: To je bilo vreme kad su Amerikanci, džez filharmonik, dolazili u Evropu. I svi ti svetski starovi posle koncerta dođu u džez klub, gde smo mi imali sešn do četiri-pet ujutru, imali smo prilike sa tim ljudima da sviramo. Ja sam upoznao, i pre nego što sam išao u Ameriku, Gilespija i puno njih drugih. To je za nas bila velika stvar da svetski majstori dođu i sviraju džem sešn sa nama.

B92: Ali, kakav je to bio osećaj? Recimo, godinu dana ranije ste ih slušali tajno na Glasu Amerike, a onda Dizi Gilespi sedi s Vama i svira.

Gojković: Vudi Herman, Dizi Gilespi, to su svetski, to je ’dream’, a onda posle godinu dana ja sa njima pričam i sviram, sa njima razgovaram, to je bila druga planeta stvarno. Ja mislim da sam imao sreće, to je ta generacija, da budem u pravo vreme na pravom mestu.

B92: Majls Dejvis je taj koji Vas je pozvao da dođete u Njujork, niste baš odmah krenuli, ali ste, kad ste otišli, prvo njega našli.

Gojković: Interesantno je bilo. Posle koncerta jednog došao je u klub gde sam ja svirao, došao je da svira sa nama. Ja sam pozeleneo, možeš da misliš, dolazi majstor, moj ideal. I nagovori ga šef kluba da dođe, on je uzeo trubu i svirao sa mnom. I onda smo seli za sto, i kaže: „Kad ćeš da dođeš ti u Njujork?“ „Ja, Balkaneze iz Beograda da dolazim? Ko mene zna u Njujorku? Pet hiljada trubača, svi sviraju odlično.“ On mi napiše svoj telefon, kaže: „Kad dođeš u Njujork pozovi mene, za početak ti je dosta.“

B92: Je l’ to zaista tako bilo?

Gojković: Jeste, pomogao mi je, ja sam posle godinu-dve dana bio. U Njuport kad sam išao, mi smo par meseci u Njujorku probali, i odem u klub da ga čujem. Ja sam mislio da je on zaboravio to posle dva sata da je neki trubač iz Minhena, međutim, on se setio i stvarno mi je pomogao. Ja sam se s njim puno puta video, i slušao ga, i pričao s njim, bio je dobar prema meni.

B92: Ja sam sigurna da svi ljudi koji vole ne samo džez nego muziku uopšte će progutati ovu Vašu knjigu, zato što je puna tako nekih autentičnih ličnosti, koje svi znamo, legendarnih. I neverovatno je čitati sve to, između ostalog da je Sten Gec Vama dao preporuku za Berkli.

Gojković: Da.

B92: Kako se to desilo?

Gojković: Ja sam juče pročitao ovu knjigu ponovo...

B92: Jeste li Vi srećan čovek, u stvari?

Gojković: ... i meni je bilo kao da čitam za nekog drugog. Toliko ima anegdota i tolikih priča, kao da je to neko doživeo, kao da čitaš Hari Potera. Dobio sam mogućnost da idem da studiram u Berkliju, to je bio moj san. Dobio sam pismo i pokažem, a slučajno je bilo da je tu bio Oskar Petiford i Sten Gec, i rek’o: „Šta vi mislite? Ja bih, naravno, voleo da idem, ali šta mislite? Treba mi preporuka i nešto.“ I Sten Gec uzme onaj jelovnik i kaže: „Ja mislim da Duško treba da ode“, ... kaže: „I ja mislim“, i Oskar Petiford, oni potpišu, i ja to pošaljem tamo i dobijem stipendiju. Mislim, za mene je to bila velika stvar.

B92: Jeste, ali je prosto neverovatno i možda današnjim muzičarima neobično da ste Vi zarad Berklija i zarad studiranja odbili da svirate sa Kaunt Bejzijem i Djukom Elingtonom. Da li je to bila dobra odluka? I u kom smislu je to bila... Očigledno je dobra, pošto Vam je karijera dalje bila OK.

Gojković: Bilo je vrlo teško. Mi smo o tim bendovima i ljudima slušali i sanjali, to su za nas bili svetski starovi, koje možeš da gledaš samo u filmu holivudskom. I kad sam imao prilike da odem tamo, to je za jednog džez muzičara koji iz Evrope dolazi... Mislim, u Americi imaš fantastičnih stvari, i da dođe neko iz Evrope, sa Balkana pogotovo, pa da uđeš u taj krug unutra i da te prime, nije jednostavno.



B92: Šta je ono što je Vas do te mere preporučivalo? Da li možda nekakav drugačiji zvuk trube u to vreme, da li nekakav entuzijazam čoveka koji želi da osvoji svet, osvoji džez, ili šta?

Gojković: Nije, nije to bilo. Ja nisam o sebi mislio nešto naročito.

B92: Ali, bili ste ambiciozni.

Gojković: Ali, ti ljudi s kojima sam svirao u Bostonu, kad sam studirao, svake nedelje je dolazio drugi bend iz Njujorka, i Sten Gec, i Dekster Gordon, i Klark Teri itd, i onda smo nedeljom po podne mogli s njima malo da sviramo. I oni su mene čuli da sviram, i onda Sten Gec, na primer, kaže: „Kad ćeš da dođeš u Njujork?“ Rek’o: „Gde ću ja? Ko mene zna u Njujorku? Znaš šta? Ima toliko dobrih muzičara u Americi. Ko će nekog belog svirača iz Beograda u Njujorku da... Nema šanse.“ On se naljutio jednostavno, kaže: „Znaš šta? U Americi niko nije Amerikanac, svi su odnekle došli. Moji su roditelji Jevreji iz Poljske, oni su došli iz Rusije, oni iz Nemačke, oni iz Francuske. Ako si dobar svirač, ima mesta, a ako nisi, posle dva dana ionako si otpao. Ja mislim da treba da dođeš.“ Mi imamo komplekse prema toj sceni, mi iz Evrope, Amerikanci su bolji, a mi nismo toliko. Ako je crno, onda je još bolje. Međutim, trebalo mi je oko godinu dana da se oslobodim tih kompleksa. Kaže: „Samo zavisi kako ti sviraš, koliko si ti dobar. Ako nisi dobar, nije važno koja je boja, kako se ti zoveš, odakle dolaziš, važno je samo kako ti znaš da sviraš.“

B92: Koja vrata Vam je otvorio Berkli? Vi ste ostali u Americi posle toga.

Gojković: Mi smo kao omladinski evropski bend bili ’58. u Njuportu, iz cele Evrope po jedan, iz raznih država, a ja kao jedan iz Jugoslavije sam došao, i bio sam primljen na tu audiciju. Bilo je 700 muzičara koji su audiciju polagali, od tih je bilo 16 koji su primljeni. I za vreme onih proba u Njujorku bio je novinar, koji nas je pitao, koji je mene pitao: „Šta vi mislite?“ Ja rek’o: „Amerika je divna, svi mi sanjamo o džezu, o Americi.“ Da li bih ja došao? Ja rek’o: „Ja bih najviše voleo da idem u školu, da naučim nešto još.“ I kad sam se vratio u Nemačku dobijem pismo jednog dana, kaže: „Ako hoćete da studirate, možete da dođete u Berkli, dobili ste stipendiju.“ Muzičari nikad nemaju lovu, niko od nas tu nema, ne mogu ja da platim svoj... Dobio sam stipendiju. Kaže Dejv Brubek, ’Voice of America’... Oni imaju za strane studente talentovane iz celog sveta, tako sam dobio stipendiju za njih. Hvala bogu da sam imao priliku da odem tamo. I onda za to vreme, ovo što si me pitala, Antonela, dok sam bio u toj školi, ja sam rekao: „Zato sam došao i moram da studiram, da naučim, ja hoću to.“ I onda, baš u to vreme Kaunt Bejzi me je zvao par puta, Djuk Elington, Sten Kenton, i ja sam rekao: „Ne, dok ne završim školu ne idem nigde.“ A znaš kako je teško bilo da odbiješ to, da naš džez muzičar... To su svetska imena, i zovu me da sviram u njihovom... i ja moram da kažem ’ne’. Rek’o: „Ako sad odem, ako ne završim školu, nikad neću da završim“, i ja sam ostao.

B92: Duško Gojković, džez trubač, kompozitor, aranžer, gost Poligrafa večeras, slušamo i njegovu muziku snimljenu pre godinu dana, kada je slavio ovde 75. rođendan. Pričaćemo i o ovom koncertu koji će tek biti i u Beogradu, ali ukratko smo nekako pretrčali kroz Vaš život, bar jedan deo kako ste počinjali, ali ono što je jako bitno za Vas to je Vi kao kompozitor. Naime, Vi ste uneli etno elemente, balkanske elemente u džez još od ’61. godine. „Swinging Macedonia“, ja mislim da je to prvi album koji je predstavio našu zemlju, odnosno Balkan, tada našu zemlju, u svetu. Da li je to Vama bilo potrebno da biste nekako istakli neki svoj stil ili je to bila unutrašnja potreba, jer je ipak to muzika podneblja u kome ste Vi odrasli?

Gojković: To je bila unutrašnja potreba već duže vremena, i pre toga. U Berkliju, u Bostonu imao sam prilike da sviram sa ovim majstorima koji su dolazili iz Njujorka, i pričali smo o tome. Puno njih, i Dekster Gordon, i Sten Gec, i Klark Teri, kažu: „Ako hoćeš u džezu nešto da... moraš da budeš originalan, da imaš svoj stil, svoj ’sound’, ili kao kompozitor da imaš originalne stvari. Srećom, ti dolaziš iz jednog kraja gde je muzika jako bogata, kao Balkan. Zašto to ne koristiš? Treba da radiš ono što drugi ne rade. ’You have to be original’.“ I onda je to potvrdilo i moje mišljenje o tome, tako da sam ja počeo onda da pišem, da komponujem, da pišem aranžmane, i da koristim naš balkanski melos i ritmove u džezu, što nije bilo jednostavno. Ima već 40 godina od...

B92: Ali, to Vam je to donelo popularnost.

Gojković: Ja sam jedan od prvih koji su to počeli da rade, posle je bio Don Elis i Dejv Brubek itd, ali ja sam onda već počeo ’61. i snimio neke stvari. Danas se to zove Balkan džez, a onda niko to nije znao, to su bili počeci.

B92: Jeste li tim osvojili Japance? Pošto ste Vi čovek koji ima svoj fan klub u Japanu, čak sam negde našla podatak, zapravo u ovoj Vašoj knjizi, a to je da se japanski kolekcionari nadmeću na aukcijama preko interneta da otkupe jednu Vašu ploču koja je izdata u Beogradu, da je dostigla cenu do 1.800 dolara.

Gojković: Jeste.

B92: Čime ste šarmirali, kupili, oduševili Japance?

Gojković: Mislim, japanska publika, oni su vrlo obrazovani, znaju i muziku i džez, čuli su već sve moguće svetske svirače u Tokiju, i mene već 11 godina svake godine zovu da se vratim. Oni vrlo cene te koji nešto originalno... Oni znaju razliku da li je neka kopija ili je to original. Ja pretpostavljam da su u meni videli nešto što drugi nemaju, ni u Americi nema. Mi smo izmislili Balkan džez, to nije iz Amerike došlo, to je naš doprinos bio svetskom džezu. Tako da, ja mislim da ljudi koji slušaju džez, oni ipak znaju razliku, vide ono što je pravo i ono što je možda kopija.

B92: A kako ste Vi, pošto ste svirali zaista sa velikanima, kako ste ih Vi profesionalno procenjivali... Znači, mi slušaoci imamo neki svoj doživljaj, ali Vi ste zaista s njima bili, svirali itd. Kako ste Vi merili sve njih sa te profesionalne tačke? Ko je negde Vama najviše legao? Od koga ste najviše naučili? Od koga ste krali zanat?

Gojković: Ja, u stvari, nisam krao nego kao svi mi džez muzičari, koji prvo studije učimo, slušaš sve i učiš od svih drugih, i onda jednog dana dođe momenat kad kažeš – E, sad ja moram svoj stil, svoj način sviranja da nađem. To je onaj stepen kada tu jeste ili nije, to više nije kopija, nije kopiranje. Ja sam naučio od drugih, ali onda treba da imaš svoj izraz, što nije... U bilo kojoj umetnosti dođe momenat kad kažeš – E, sad je tvoj original, da vidimo šta ti od toga možeš da napraviš. Tako da sam se ja povratio na moje korene, naše ovde, da slušam našu muziku, i narodnu i ovo sve drugo. To ti je negde u malom mozgu, pozadi, to treba da se iskoristi, ali da se dovede na nivo džeza, da bude u stilu džeza, ne narodne pesme, nije kopija.

B92: A šta inače slušate?

Gojković: Ja sam pitao Majls Dejvisa jedanput, pre puno godina: „Šta slušaš ti?“ On kaže: „Ja sam slušao u životu toliko puno stvari, i u poslednje vreme slušam samog sebe, moju produkciju“, ono sa Gil Evansom kad je snimao. Kaže: „Neću da slušam više sve, jer kad imaš uticaja suviše sa druge strane, postoji opasnost da to kopiraš. Ja u poslednje vreme slušam sebe.“ Tako da i ja u poslednje vreme kontrolišem i kritikujem samog sebe.

Ceo tekst iz emisije možete naći na:
http://www.b92.net/kultura/pop/intervju.php?nav_id=273010

Tehnicki uslovi za podsisteme, uredjaje, opremu i instalacije internet mreze

Post preuzet sa http://mmilan.com

Ovim se pridruzujem u podrsci da se ovakav sraman cin ukine, dokle vise sikaniranja i gazenja osnovnih elementarnih prava na privatnost.

Autor: Milan Milosevic

Tekst koji sledi upravo sam dobio preko Internodium mail liste. Ne znam sta tacno da mislim o ovome, sa jedne strane deluje dobro… odlicno, konacno da i na nasem delu interneta zavladaju zakoni; a sa druge… ako se zloupotrebi onda je ocajno, cenzura spijunaza, nazovite ga kako hocete.

Za sada, prenosim samo tekst. Bez komentara. Zakljucke donesite sami.

Beograd, 11. jul 2008. godine

Na osnovu člana 55. stav 3. Zakona o telekomunikacijama (”Službeni glasnik RS” br. 44/03 i 36/06), člana 18. tačka 7. Statuta Republičke agencije za telekomunikacije (”Službeni glasnik RS” broj 78/05), Upravni odbor Republičke agencije za telekomunikacije u saradnji sa javnim telekomunikacionim operatorima i državnim organima nadležnim za neposredno sprovođenje elektronskog nadzora, na 105. sednici od 11.07.2008. godine, usvojio je sledeće

TEHNIČKE USLOVE ZA PODSISTEME, UREĐAJE, OPREMU I INSTALACIJE INTERNET MREŽE

Tačka 1.

Za potrebe nadležnih državnih organa ovlašćenih za elektronski nadzor definišu se tehnički uslovi za podsisteme, uređaje, opremu i instalacije za zakonom ovlašćeni nadzor određenih telekomunikacija
koje su javni telekomunikacioni operatori (mrežni operatori, pružaoci usluga i pružaoci pristupa) dužni, da kao deo sistema oforme o sopstvenom trošku.

Tačka 2.

Javni telekomunikacioni operator je obavezan da:

• uredno vodi baze podataka zakupljenih linija, specijalnih i poprečnih veza, od najnižih do najviših ravni, tj. od fizičkog voda do najvišeg protoka u telekomunikacionoj i transportnoj mreži i RTV prenosa;
• omogući direktan pristup i uvid u baze podataka svih zakupljenih linija, a izmene podataka o korisniku i nameni moraju biti svakodnevno ažurirane;
• omogući direktan uvid u evidencije o smetnjama na telekomunikacionom uređajima i prekidima telekomunikacionog saobraćaja. Radovi na telekomunikacionoj mreži koji će uzrokovati prekide u saobraćaju moraju se najaviti 48 časova pre otpočinjanja.

Telekomunikacioni podsistemi, uređaji, oprema i računarski sistemi smeštaju se u prostorijama nadležnog državnog organa ovlašćenog za elektronski nadzor (u daljem tekstu: nadležni državni organ) i/ili u
posebnim prostorijama u okviru telekomunikacionih centara, koje obezbeđuju i opremaju javni telekomunikacioni operatori, po zahtevu i tehničkim propisima nadležnog državnog organa.

Javni telekomunikacioni operator (mrežni operator, pružalac usluga i pružalac pristupa) koji uvode vlastitu kriptozaštitu telekomunikacionih sadržaja, obavezni su da uklone kriptozaštitu pre dostavljanja sadržaja komunikacije nadležnom državnom organu.

Javni telekomunikacioni operator obavezuje se da na zahtev nadležnog državnog organa dostavi podatke o svim komunikacionim sredstvima koja su se pojavljivala na određenoj geografskoj, fizičkoj ili logičkoj lokaciji u minimalnom periodu od poslednjih 48 časova, nezavisno od postojanja telekomunikacione aktivnosti.

Pružalac Internet usluga dužan je da nadležni državni organ upozna sa tehničkim karakteristikama hardvera i softvera i tipovima linkova koje koristi.

Nadležnom državnom organu moraju se pružiti podaci o namerama pružaoca Internet usluga u pogledu proširenja, nadogradnje ili izmene vitalnih tehničkih podsistema i primenjenog softvera.

Pružaocu Internet usluga zabranjeno je stvaranje tehničkih mogućnosti kojima bi podaci iz člana 54. Zakona o telekomunikacijama (”Službeni glasnik RS”, br. 44/03 i 36/06) postali dostupni trećoj strani.

Pružalac Internet usluga je dužan da:

• nadležnim državnim organima omogući pristup ažurnoj bazi podataka o pretplatnicima i periodično na zahtev dostavlja eksportovanu bazu podataka u formatu dogovorenom sa nadležnim državnim organima. Baza treba da sadrži pored ličnih podataka iz ugovora sa pretplatnikom i vrstu usluga, informaciju o postojanju zaštite prenosa podataka, način pristupa pretplatnika, maksimalnu brzinu prenosa podataka i identifikacione adrese;
• nadležnim državnim organima omogući pristup ažurnoj bazi podataka o korisnicima elektronske pošte;
• upoznaje nadležne državne organe o načinu zaštite podataka o korisnicima;
• imenuje, uz saglasnost nadležnih državnih organa osobu za kontakt i komunikaciju sa nadležnim državnim organima.

Veza nadležnih državnih organa i pružaoca Internet usluga ostvaruje se preko linkova koje obezbeđuje i održava o svom trošku pružalac Internet usluga.

Pružalac Internet usluga dužan je da o svom trošku omogući nadležnom državnom organu u realnom vremenu potpuno autonomni pasivni monitoring Internet aktivnosti proizvoljnog pretplatnika i preusmeravanje dolaznog i odlaznog saobraćaja ka akvizicionom centru nadležnog državnog organa. Navedena obaveza može se ostvariti u okviru svog tehničkog sistema ili u okviru tehničkog sistema nadprovajdera.

Pružalac Internet usluga dužan je da, u okviru svog tehničkog sistema obezbedi hardver i softver za pasivni monitoring u realnom vremenu, servisa elektronske pošte i preusmeravanje sadržaja pošte ka
akvizicionom centru nadležnih državnih organa.

Pružalac Internet usluga je dužan da, u okviru svog tehničkog sistema, obezbedi hardver i softver za monitoring saobraćaja između proizvoljnog pretplatnika, preko pružaoca Internet usluga, prema
trećem Internet provajderu.

Hardver i softver, koji obezbeđuje pružalac Internet usluga, treba da omoguće:

a) pasivni monitoring Internet aktivnosti u realnom vremenu;
b) prikupljanje i analizu statistike Internet aktivnosti;
v) presretanje elektronske pošte, pridruženih sadržaja (attachment) i obradu Web mail-a;
g) presretanje IP telefonskog saobraćaja, faksimila i IP video saobraćaja;
d) presretanje IM (instant messenger) saobraćaja;
đ) presretanje saobraćaja na peer-to-peer mrežama.

Hardver i softver treba da omoguće rekonstrukciju presretnutog saobraćaj do nivoa aplikacije i filtriranje po:

a) korisničkom imenu ili korisničkom telefonskom broju;
b) adresi elektronske pošte;
v) IP adresi (ili opsegu);
g) MAC adresi;
d) IM (instant messenger) identifikaciji.

Tačka 3.

Ovi tehnički uslovi stupaju na snagu narednog dana od dana podnošenja.

Stupanjem na snagu ovih tehničkih uslova, prestaje da važi odluka

Upravnog odbora Republičke agencije za telekomunikacije, broj: 08-345-11/07 od 2. februara 2007. godine.

U Beogradu, dana 11.07.2008. godine
Broj: 1-01-110-14/08

PREDSEDNIK UPRAVNOG ODBORA
prof. dr Jovan Radunović

Originalan tekst (PDF) Sirite dalje ovu informaciju!

Zemlja

"Ovo je zemlja za nas, zemlja za sve nase ljude..."

Ekatarina Velika - Zemlja

I dok tako pevusim svaki dan sve cesce ovu pesmu, citiram stihove iz iste, sve mi je nekako bliza... zemlja ... ne domovina/otadzbina vec jednostavno zemlja.

Danas dok hodam kroz prasnjav seoski put, sunce przi moje telo. Vucem sa sobom kesu, torbu sa laptopom i majicu. Razmisljam o onome sto mi se desavalo, o mojim putovanjima. Prvo secanje na zadnje vece ove godine u toku mog putovanja u Kopenhagen. Krenuli smo u diskoteku na neku zivu svirku. Iz mene se jednostavno prolomilo: Ovo je zemlja za nas, zemlja za sve nase ljude... Katarina je prihvatila i zajedno smo pevali u gomili mladih iz Srbije.

Nekako mi nedostaje taj Kopenhagen, no sta da se radi. Nisam ophrvan zeljom bezanja iz zemlje Srbije, vec zeljom da upoznam svet oko sebe, planetu na kojoj zivim.

"U zemlji vidim spas, iz sna me budi glas koji prepoznajem..."

Drugo neko razmisljanje za ovu pesmu je kada odem na planinu. Sedim pod nekim drvetom, u nekom hladu, na nekoj livadi...

Onda razmisljam kako mi je sve to neobicno, sav taj mravinjak od naseobina dole. Nekako je gore mocnije. Ali fora je da zapravo covek treba coveka, da mu je potrebna ta neka razmena misli, ideja, ljubavi, novca i cega vec. Da ne moze da bude drugacije.

"U svakom porazu, ja sam video deo slobode"

Mozda se moja pustolovina sa informatikom moze nazvati porazom, mozda pat pozicijom, mozda pobedom. Sve zavisi iz kog aspekta gledam na stvari. Tacnije vise i ne gledam na tu stvar uopste. Razocaran sam onim sto se naziva institucijom skole, a zapravo vise lici na crnacki geto ili mafijaske klanove sa Sicilije. U svakom slucaju mogu da se bacim nazad na neke svoje ideje i poslove, na mnogo toga :)

"I kad je gotovo, za mene znaj, tek tad je pocelo"

A mozda je pocelo juce, mozda.

Eto sve delici kompozicije jedne slike koju u meni stvara ova pesma.

Nastavljam polako niz seoski put. Iznenadjujem jednog psa i pocinje da laje na mene. Zatim nailazim na jednu stariju zenu i prikazacu sada najvazniji tok razgovora.

"Sta ima kod vas?"

"Evo staracki, dolazili su mi moji. Ova najstarija unuka mi ide... ne mogu da se setim ... ide avionom..."

"Za Ameriku?"

"Da, za Ameriku"

"Kako ste vi?"

"Pa da ti kazem nisam dobro", starici vec naviru suze na oci, "ali ona mora da ide tamo, zna i engleski, dobila je i papire, udaje se..."

"Najbitnije je da je ona ziva i zdrava, ide jer mora"

"Istina, takvo je vreme, svako mora da se bori, ali eto ja ne mogu na to da se priviknem da ide sa ove zemlje..."

"Ma bice joj dobro, uredjena je to zemlja, nije kao ovde", tesim staricu.

"I ja se nadam, pozdravi sve svoje, ako budes vise dana na selu dodji sa babom".

Iz mog dzepa za vreme razgovora se cuje EKV - Zemlja. Razmisljam kako je ovoj staroj zeni neobicno samo da napusti zemlju i selo u kojem zivi. Da ode sa zemlje koju obradjuje, koju pazi. Koliko smo samo vezani za tu zemlju. Neki za parce asfalta, neki za parce zemlje koju obradjuju, nekom nevidljivom sponom.

Mozda ce se nekima uciniti ovaj post kao nostalgican, ne bih rekao da mi je to bila namera. Vec jednostavno se zapitam cemu taj neki lazni patriotizam, nacionalizam, zelja da drugome otmes parce zemlje za koju je vezan. Da otmes nesto sto ne poznajes, za sta nisi vezan.

Mnogi ce jednostavno napustiti Srbiju, ni to nije bitno jer svako ide da stvara uslove sebi tamo gde moze to da uradi bolje.

"Pogledaj me, o pogledaj me, ocima deteta, cujem vrati se, cujem ostani, cujem vrati se , cujem ostani, ne idi, ne idi, ne... "

Ko se nije igrao ćorave bake?

Jeste li se ikad igrali ćorave bake? Jeste li ikada "ćorili"?

Ja jesam, u školovanju sam mnogo puta igrao ćorave bake. Do pred sam kraj školske godine, onda mi dosadilo da "ćorim". Ovaj tekst je reakcija na sve "ćore".


Crtež sam lično narctao u trenucima pražnjenja ljutine. Inspiracija ponekad dolazi iz srca a ponekad iz ..... Možda baka ne izgleda idealno ali ima velike naočare. Mnogo je ona gledala i čitala u životu. A i žmurila, pa kada udari sunce u kataraktu...

Kraj školske godine, kao i svaki drugi, po svemu, pa i po sređenim ocenama. Da po ovom zadnjem, jer je to postao običaj.

I sada ko se igrao ćorave bake?

Lepo neko žmuri jedno vreme, broji, a onda krenem da juri, pa koga uhvati. Kada uhvati, uhvaćeni je "zaleđen". Oslobađa ga tek neko kada mu prođe izmedju nogu (nekada i dotakne).

Mnogi su žmureli, ne na jedno, nego na oba oka, na usta i uši. Na nos nisu, nekako moraju da budu živi. Sramotno je kada nekome ko je bio otsutan sa ko zna koliko časova, koji se hvali da može da ima sređene ocene, pred drugima kao ne date peticu. A onda na iza tuđih leđa dajete veće ocene. Da, znate šta, njih boli uvo. I mene bi, ali ja sam odlučio da malo teram mak na konac. Ja sam odlučio da se žalim. Zapravo i drugi se žale, samo ono iza leđa. Tako je najlakše. Ja mu dođem nešto poput Olivera Tvista, koji kaže: "Da li mogu da dobijem još?" U svakom slučaju, ne još govana, jer sam toga dobio isuviše, nego pravih stvari. Guess what? Ne mosh!

E pa braćo, dovoljno sam ja bio ćorava baka, ajd' sada neko drugi da "ćori". Iskreno, nekako sam potpuno ohladio odnose sa mnogim ljudima. Ovih dana su me svi cimali i pitali, hoću li se žaliti. A kada bih potvrdio da hoću, svi bi kao odobravali. Ajd' sad vi idite lepo u pm. Jer nikada me za tih dana niste nazvali, niste me upitali kako sam, nego vas je interesovalo šta je bilo na veću, šta je moja odluka. Kao takvi mi ne trebate, više volim da blenem u trash moderne tehnike i slušam muziku nego da budem u takvom društvu.

Druga kategorija, onih umoljivih, kojima treba za sve, osim za druge. Ajde i vi sada u pm. Lepo, a sada ćorava baka može da počne. Ne mogu da verujem koliko ljudi ulazi u ovu kategoriju. Znate šta, počilo je da mi bude gore kada čujem glas ovih osoba. Postajem alergičan na njih. Zapravo omirišem lažove. U ove prve dve kategorije su mi preko glave žalopojki tih ljudi. Jesam li ja Crveni Krst? Jeste videli negde na meni oznaku? Ne razumem takve ljude...

Pa dobro jel' to neko misli da sam naivan? Da mogu da ćutim dok mi drugi postavljaju nogu? Najbolje je da nabijem na oči dve velike tegle sa paprikom ili krastavcom. Neka se broji da gledam, a da sam slep i da ne vidim ništa. Nema, dragi moji, dovoljno krastavaca da pokriju sve šupljine na tegli, a i krastavci se jedu, pa se vidi jasnije.

Treća kategorija "bolidupenjih" uživa, jer su oni u kategoriji "boli ih dupe". Da, sada će moja majka da kaže da ja nemam ništa od toga što ću ovo da napišem. I nemam, ali čisto da drugi znaju šta stvarno mislim.

Ne postoji moral, ali neka oni koji pokušavaju da njemu uče, ne seru toliko. Od sranja im smrdi na usta kada pričaju. Znam sve te istrošene, pljuvačkom i alkoholom navodnjene priče. Te neke o pravdi, o ovome, o onome, to možete sebi malo da stavite u crevni trakt pa da vi varite, ja to neću. Jel' ja sedim na ušima?

Neću da menjam svet, ali ću da menjam sebe. Nemoralni uče moralu, ovi sa moralom "ćore" dok im ne dosadi. Kako to da neko može sa skoro 0.001% da ima sve petice, a neko sa crkavanjem od Priboja do Kopenhagena, muči sebe i druge, pa da nema sve petice. Dragi prijatelji rešenje se krije u ustanovi. Na kraju, ranije se nešto nisam toliko nešto patio za uspeh. Ali zbog tog mog razmišljanja u prve dve godine nisam imao ni 3000 din od države (fala vam na tome). Nisam crkao, niti bih bez tih 30 stoja. Ali pitam se kako ću na fakultetu. Zar samo majka da me izdržava. Zna li iko koliko košta karta do bg-a i nazad za mene. Da li me iko pita kako to plaćam? Možda država? Ne. Škola? Ne. Opština? Ne. Plaća mi majka od jedne njene mesečne plate ili se nešto zaradi od svog vanškolskog znanja pa se plati. Drugi smradovi što leže po kafićima da imaju 5?

Izadi i bori se
U ovom gradu nema mjesta za jednog od nas
Izadi i bori se
Ulica je prazna, ali s prozora motre na nas
Izadi i bori se
Uzet cu ti zivot ako ostanes - uzimam cast.

To je Sejn ...



To je Sejn ...

1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9 ...

Počinje nova tura ćorave bake, ali bez mene ovaj put. Vidimo se uskoro.

Još jednu godinu, pa onda zdravo. Sa meni dragim ljudima uvek razgovaram, sa smradovima se borim...


Počisti svoj život od govana i prljavštine - PRONTO!

Stize leto

I dok živim život koji nisam birao sam
o suhom vjetru s juga moja duša sanja

Konačno i ovaj rasput da dodje, nekako se odužila ova škola. Manje više sve je OK (tj. tako izgleda). Iskreno nemam baš neku ideju gde bih mogao otići tokom leta. Imam par ekstremnih ideja (koje se kao i uvek graniče sa ludilom) za koje je malo verovatno da će bilo ko pristati na njih. Malo mi je i dosadan ovaj početak raspusta, gubim vreme, nešto malo i pametno uradim. Opet moram priznati da mi je moćno ovako na terasi u mraku, ispod mene mir i tišina.

Ja cujem buku stada, vidim u daljini grad
A tanka slika jave postaje sve tanja

Umesto stada čujem buku grada :) Počeo sam i da sanjarim, onako želim i ja malo negde u sumrak da odem, daleko od "tih divnih ljudi što su zaboravili smijeh". Ne volim da se dosađujem, trebalo bih sada kada imam vremena da planinarim. Možda bih mogao i da odem na ovo planinarsko takmičenje xD

Imao bih mnogo toga da pišem i na ovom blogu, ali kao što sam već ranije pisao, ne želim više da delim neke lične stvari tek tako. Možda je to i lakše napisati nego pričati nekome. Ja onako sada više sve te stvari sa strane posmatram, ne trudim se mnogo da pišem. Pre neki dan sretnem nastavnika srpskog jezika iz osnovne škole, pitao me je da li još uvek pišem kao što sam u osnovnoj. Pomalo se razočarao kada sam mu rekao da ne pišem... Izgubio sam volju da bilo šta pišem. Istina sada kao "mlatim" neke stručne teme na ovom čudu od bloga. Mada nema od toga vajde, biće takvih postova još. Obećavam makar pisaću šta mi se to neobično dogodilo (kao i uvek XD). Biće sigurno takvih događaja i ovog leta.

Btw, pozivam sve zainteresovane da mi se pridruže na kampu preživljavanja u prirodi. Nekih 4 dana i 80 - 100 km planinarenja :)

Prijatno leto,
Milija