Nekako s proleca....

Nekako s proljeca,
Uvjek meni doluta
Neka ceznja tamna,
Tiha mudrost davna.

Crvena jabuka - Nekako s proljeca

ali ovaj post nije vezan za tu pesmu.

Ne znam zasto ali uvek u prolece i ja nekako (pogotovu u maju) osecam neke promene u sebi, promene u razmisljanju, gledanju na svet, u ponasanju, u ...

Posto za sobom duze vremena imam zaista naporne dane (a i takvi su ovi sto me slede) ne stignem da posteno bilo sta odradim. No juce nakon jednog od blazenih trenutaka slobode i sna odlucim da izadjem na svoje omiljeno mesto.

Sada ide opis mesta, pomislice te da sam uvrnut totalno (pomirio sam se s tim).

Moje omiljeno mesto za sedenje (ok ima ih 2 ali pisem o ovom blizem) se nalazi samo 150 metara od moje kuce. Zapravo to je stub gradske elektro mreze i mislim da je to struja napona 100 000 volti (hey nisam inzenjer stoga me ne hvatajte za rec).

Ne znam zasto taj stub, ali jednostavno volim da se uguram unutar njegove metalne konstrukcije i posmatram grad kao na dlanu. Nemam suicidne namere i nisam se peo do vrha da osetim feeling kada kroz tvoje telo protice struja napona 100 000 volti :))

Onda jednostavno naviru secanja i razmisljanja.

Zamenite shum!

U poslednje vreme zbog cestih glavobolja poceo je da mi smeta sum procesora mog racunara. Medjutim kada sam juce seo kod stuba i poceo da osluskujem, shvatio sam da fantasticno cujem i osecam. Pogotovu u mraku...

Onda sam se setio radiodrame koju sam slusao u 6. razredu osnovne skole. Borislav Pekic - Siva boja razuma. To vece nisam odslusao dramu do kraja (ni dan danas), ali i ono sto sam cuo me je nagnalo na razmisljanje. Razmisljanje o toj drami i danas traje. Kada cujem zrikavce prisetim se Betovenove pastoralne simfonije i njenog uvoda. Priroda to odlicno izvodi. Izadjite u prirodu, sedite i slusajte. Zamenite sumove, umesto buke automobila, ljudi ucinite da to budu zrikavci na nekom mirnom mestu.

Ja sam zamenio i sada cujem zrikavce kroz otvorena vrata terase...