Dosavsi juce sa sela potresla me je vest da je jedan mladic koji je zavrsio cetvrtu godinu u gimnaziji i koga sam poznavao tragicno izgubio zivot prekjuce. Kako je uopste doslo do toga?
Na kraju cetvrte godine, njegov razredni staresina mu je ostavio nedovoljnu ocenu iz srpskog jezika. To mu je pokvarilo sve planove za dalje skolovanje. Mladi covek je odlucio da ode da radi u Baru kako bi zaradio za dalje skolovanje jer nije imao vise sansi za skolovanje o trosku drzave... Na taj kobni dan, nakon rada je "vreo" uskocio u vodu da se okupa. Nazalost njegovo srce je u tom trenutku prestalo da kuca...
Izasao sam sinoc malo da se vidim sa nekim prijateljima. Prosavsi pored skole video sam da je kovdzeg sa telom tog mladica tamo. Danas je sahrana...
Nakon setnje, otisli smo u neki kafic na pice. Kafic se nalazi nekih 40-50 metara od skole. U kaficu je muzika pojacana, a nikome nije do muzike. Moj drugar posto mu je sve dojadilo ode i zamoli ih da promene pesme. Trazio je "Kise jesenje". Ali odgovor kelnera je bio: "Gazda ne voli tu pesmu, pa moze nesto drugo onda?"
Ej covece, zar nemate nimalo nekog postovanja, duse. Telo tog mladog coveka je tu preko puta!!! Zasto uopste morate da pustate muziku? Cak je i taj mladic voleo uvek za vreme skolovanja da svraca u taj kafic. Zar nemate nimalo osnovnog postovanja?
Zgadilo mi se sve to, izasao sam i krenuo kuci. Nisam bio voljan za bilo sta, a ni sada vise nemam volje...
U ovakvom sistemu gde se u kaficu radi sve za udovoljavanje gazdi a ne gostima ne mozemo daleko dogurati. Ova neka bahata mesavina izrabljivackog kapitalizma i propalog komunizma (negde socijalizma) jos samo ovde moze da prodje...
Razmisljao sam, zar nekada zbog najmanje trunke nepaznje da odemo sa ovog sveta. Da napustimo taj veciti ples sa zivotom. Zanima ko se tu poklanja i napusta drugog igraca. Mi zivot, ili zivot nas. Na kraju ostaje misao, kratko je trajalo, lepo je krenulo, moglo je jos da potraje...
Nigde osnovnog dostojanstva, kao da morski puzevi umiru.
Padaju kise, letnje kise. Napolju je prohladno, ja se spremam sa drugovima da odem poslednju pocast nesrecno nastradalom mladicu...
1 comment:
Mislim da ne biramo mi kada ćemo i zbog čega otići sa ovog sveta... u tome i jeste tajna života... smrt vidim kao put do nekog boljeg sveta, ništa više... želim da se nadam da život sa druge strane postoji i da ćemo se na kraju sresti sa svima koji su nam nešto značili u životu. Jedina je razlika što je sa one strane reke Stiks život večan... takva pomisao daje čudan osećaj kad čovek zna da je ceo svet prolazan... prosto me protrese trzaj drhtavice... i svaki put se moje ubeđenje poljulja... a strah... strah od samoće je sastavni deo života, pa samim i tim smrti, jer smrt nije ništa drugo nego rođendan za novu dušu na nekom drugom, boljem svetu. To je krug života i tu se ništa ne može...
Post a Comment